АПСОЛУТИСТИЧКИ НАЧИН ВЛАДАВИНЕ НЕ МОРА ОБАВЕЗНО ДА БУДЕ ЛОШ, АЛИ МОЖЕ ДА БУДЕ ПОГУБАН ПО ДРЖАВУ, НАРОД И ПОЈЕДИНА ВАЖНА НАЦИОНАЛНА ПИТАЊА, КАО ШТО ЈЕ ТО, НА ПРИМЕР, СРПСКА ЋИРИЛИЦА

Проблем српској ћирилици у Југославији (па тиме и у Србији) политичко-идеолошки замислили су, испланирали и у пракси засновали и у више деценија спроводили комунисти током вишедеценијског апсолутистичког владања.

Апсолутистички начин владања не мора обавезно да буде лош (он чак може да буде понекад и неизбежан, као што је то данас, рецимо у Србији, Руској Федерацији, Кини итд., али слично је и у САД-у, Немачкој (где је недавно једна политичарка отворено изјавила да њих на власти не занима шта мисли народ“) у вези са санкцијама Русији и да ће они следити оно што они на власти о томе мисле, не рекавши да ће то бити оно што им се наложи из САД-а које имају војне базе у Немачкој). Посебно тамо где су деценијама (као у Југославији, па тиме и Србији) растакане, уништаване и занемариване вредности институционалног деловања у складу с уставима и законима, без просвећеног апсолутисте готово да је немогуће за кратко време засновати добар рад и активности давно убијаних институција државе и народа.

На пример, председник Александар Вучић, после деценија владавина које су производиле велике страхова масе људи за биолошко одржавање голог живота, одржавања здраве породице и страха од наметнутих ратова и изгибија, као и од великих лоповлука и пљачкања народа, актуелни председник Србије успео је неким својим поступцима, па и резултатима и својој предатости и пожртвованости чак и у неким практичним пословима за живот народа (на пример, запошљавање, отварање фабрика и изградња путева под његовим личним „наредбама“ и надгледањима), стекао је у добром делу народа осећање наде да је, „коначно, дошао на власт неко у Србији ко стварно брине за народ и државу“. Како су биле (и данас су) готово све институције државе у Србији у дугој традицији троме, нерадне, незаинтересоване, неажурне и неправедне, а многи у њима поткупљиви, себични и саможиви, председник Вучић је својим неким поступцима почео да личи на неизбежног „просвећеног“ апсолутисту који једини може да покрене (и често) стварно покрене готово вечно одлагане неке животно важне послове у држави.

Наоко а често и стварно, „апсолутистичка владавина“ једног човека код нас је објективно омогућена, јер је председника једдиног бирао народ директно на референдуму, а све друге државне институције практично су под његовим „ногама“, јер их он саставља, предлаже и у Скупштини преко посланичке своје већине оснива и изгласава. Он може (као једини директно изабран од народа) да скрати мандат и Скупштини, и Влади и другима када он процени да је то за њега и државу корисно. Не изабрани директно од народа, него од већинске странке и њеног вође сви носиоци власти не могу практично ништа сами да заврше и ураде без одобрења „просвећеног“ апсолутисте који једини директно полаже (на свој начин) рачуне народу.

То није тако само у Србији него и у многим и већим државама од Србије.

И ми сматрамо да то не мора да буде само штетно. Напротив, некада, у условима слабих институција и појединаца великих народних дерикожа, такав начин владавине, у зависности од свести, родољубивости и морала апсолутисте, може да буде неизбежно, корисно и сврсисходно јер народ без изграђених квалитетних институција и вођа не може сам на улици да ваљано врши и изврши било какав неизбежан и важан за наарод и државу посао. Без добрих вођа, народ, далеко било, може да уђе у погубан међуграђански сукоб, што је највећа несрећа која може да се појави у сваком народу а у историји није било без тога. А увек има оних великих и јаких споља који на таквом сукобу раде ако им је то у њиховом голом интересу.

То се Србима и Југословенима догађало више пута (Први светски рат, Други светски рат, изазвано разбиајње Југославије и изнутра, а нарочито споља 90-их година 20. века…).

Ако икакве заслуге има Слободан Милошевић, то је његов успех да се не ратује 90-их година на подручју Србије где нису угрожаване ни по каквим основана мањински народи зато што су мањински, чак ни када су други народи физички угрожавали Србе изван Србије, а на крају, када није успео да сачува мир на делу Србије (Косову и Метохији) где је албанска мањина, подржана од неких највећих сила на свету из њихових интереса, подржала Албанце да ратом НАТО-а против Срба и Србије остваре дуго негован сан да се „ослободе од Срба и Србије“, иако нема ниједне друге мањине у свету којој је српски народ здушно помогао да подигну све највише народне институције: универзитет на мањинском албанском језику, националну библиотеку, факултете, болнице, своју књижевност и науку, да негује своје обичаје, фолклор, веру и све друго национално. После подршке неких највећих светских сила да се самоиздвоје из Србије после ратовања НАТО-а против Србије, Албанци нису имали ништа ново национално да оснивају јер су у Србији све од потребног (малопре наведеног) добили и само им је преостало да, уз помоћ натовских сила, добију само остварење поништавања међународног права које је било и до данас остало на страни Србије. То је оно право за које се натовске силе данас здушно боре да се сачува у Украјини, али их то право не занима у Србији, односно занима их да се оно у случају Србије, по правилима јаче силе, изигра и поништи.

Отцепљење духовно и физички многовековне најсрпскије и најскупље српске територије нико од Срба не сме да потпише

Они (Албанци и НАТО) то легално не могу да учине трајно без пристанка српске власти. Отуда се настављају свакодневни притисци на Србе и данашњег српског „апсолутисту“ да потпише трајно признање отцепљења српске територије, све од пре Косовске битке (1389) и после ње духовно најсрпскије територије која је вековима пражњена од Срба насиљем у време свих светских ломова у историји, али и притисцима у миру. То је једино што Срби и њихов „апсолутиста“ не могу, јер не смеју од свог народа да потпишу, јер би то био увод у нова отцепљења и комадања Србије по вољи неких светских моћника у складу с њиховим себичним бездушним интересима. Јер, све има своје границе немогућности па и то. Сила може дуго да отима и влада, али ниједна сила и неправда нису вечне, јер су Богу неправедне и немиле. На српску и сопствену несрећу, тај вредан, по природи радан и добрим делом поштен албански народ подсткнут је од светских апсолутиста и моћника да се сукобљава са Србима, од којих је највише помогнут и подржан да изгради све националне институције на свом језику као мањински народ у у Југославији и Србији без сличног позитивног примера у свету.

Некоме се може учинити да је оваква „политичка“ прича без везе с темом о српској ћирилици. Али, суштински, то је у много чему иста прича. На исти начин се примењује отцепљење српске духовне и физичке територије насилно као што се то радило и још ради у полатиничавању Срба. Ћирилица је лукавством и насилно вековима одузимана Србима уз вишевековно наметање туђег писма које им је до данас, посебно у комунизму, наметнуто у процентима око 90 одсто, а власт и лингвисти и данас неће да схвате (или стварно не схватају!) де је то урађено вишедеценијским лукавим а често и насилним мерама за све време владавине комуниста. Тако да данас многи дубоко обманути Срби настављају да шире своје незнање и неупућеност говорећи флоскуле и данас како је то „свеједно“, да су оба писма српска“, да „у свет не можемо са својим ћириличким писмом“, а можемо с латиничким писмом у свом језику!

Каква је то обмана наметнута само Србима да наш напредак није могућ на ћирилици него само на латиници у свом језику, па, ево, обманути Срби од својих лингвиста и власти, кршећи Устав, дозвољавају процентуално и данас противуставних 90 одсто туђег (латиничког, гајичког) писма у језику Срба, па нам то латиничење нимало не помаже да нам не отимају Косово и Метохију из  белосветских интереса.

Иако је српски народ 2006. изгласао службену употребу у српском  језику српског писма, у стварности се не примењује Устав већ 16 година, него се примењује 90 одсто туђе писмо на основу антисрпске и антићириличке традиције гајене у Југославији а зачињене за Србе и данашњим кршењем Члана 10. Устава Србије, који нема прописан српски језик на туђем, наметнутом у комунизму смишљено и плански, хрватском латиничком писму које је из „српскохрватског“ плански пренето и у српски језик, а обманути Срби и даље тврде да је то „богатство двоазбучја“ које европска и светска пракса не познаје. И даље, плански обманути, многи Срби мисле да је то у Европи чак привилегија за Србе који у једином „богатству двоазбучја“ у Европи и свету виде српску „предност“ у напуштању свог десетовековног традиционалног ћириличког писма.

Дуготрајно насилно наметање преумљења Срба у писму

Како су Срби у комунизму слабили у свом писму и замењивали га, тако су слабили у сваком погледу, па смо у самообмани стигли дотле да данас, противно чак и важећем народном Уставу у Члану 10, имамо сачињен нови Закон из 2021. који је с два писма надређен уставном Члану 10. који има чисто и јасно решење по угледу на све језике у Европи и свету, којима је довољно и корисно вишевековно писање свога језика на своме (једном) писму, а да се други језици уче с другим писмима. Тако су Срби и даље обманути, нарочито из времена комунизма, наставили да користе и своје и туђе писмо у свом језику, па и онда када је српско писмо задржано до данас тек у десетак процената.

Наравно, Срби имају ту предност што знајући и хрватско писмо могу да разумеју истородни именован „хрватски језик“, али да је избацивање и замењивање свога писма (ћириличког) хрватским (латиничким) националним писмом ништа друго него у служби асимилације Срба и поништавања и(ли) разбијања њиховог миленијумског националног ћириличког идентитета. И Хрватима се могла догодити српска грешка па да своје писмо замењују српским ћириличким писмом, али такву обману Хрватима није имао ко да наметне, јер је процес планиран супротно: да се Србима наметне туђе (хрватско) писмо обландом о „богатству двоазбучја“, али је такво богатство дуго планирано и извођено само за Србе. Тако је стигло преумљење Срба и планско навикавање на туђе писмо, па се то чини и данас упркос уставној исправној обавези садржаној у јасној одредби става првог Члана 10. који гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Српски лингвисти ту апсолутно јасну уставну (народну) обавезу, из незнања или из лоше или можда и „добре“ намере, изиграли су у Правопису српскога језика Матице српске, уз одобрење и подршку Одбора за стандардизацију српског језика тако што су задржали из српскохрватског језика и хрватско латиничко писмо и навели су да то изигравање уставне обавезе „није штетно“ све док се не смањи проценат ћирилице испод садашњих десетак процената у писању српског језика, па да тек онда размисле да ли треба задржати и даље неуставно решење питања писма у српском правопису и језичкој струци.

Претходни састав Скупштине Србије је „из добре намере у корист ћирилице“ усвојио још један закон о српском језику и ћирилици у коме је, апсолутно противно Уставу Србије и светској пракси, нормирала невиђен апсурд у свету – да је ћирилица обавезна у језику Срба само у ужедржавним институцијама, а ћирилицом не морају да пишу у приватним предузећима, банкама, издавачким кућама и сл. А то је много више простора од онога у највишим државним институцијама. Зато Срби и даље имају преко 90 одсто исписа у Србији писмом у српском језику које није српско писмо нити је за све Србе сачињавано.

Тако и зато није нико успео у Србији још да види резултат и корист од усвајања новог закона о српском језику и ћирилици у Скупштини Србије 2021. године јер је он једнако или још више неуставан од оног закона из 1991. године. У том новом закону (2021) чак се и не спомиње актуелна уставна надређена закону обавеза у вези са српским језиком и писмом из Устава (2006) јер да је споменут и цитиран обавезујући Члан 10. Устава Србије, одмах би се видело да је тај нови закон апсолутно противан уставној обавези и да је још неуставнији од онога закона донетог 1991. године.

И лингвистички, и државни и политички проблем

Нажалост, српски лингвисти су подржали тај нови неуставни закон јер је он у складу с њиховим Правописом српскога језика Матице српске, који је остао несагласан с надређеном свакоме, па и лингвистима, уставном (народном) обавезом из, цитираног малопре овде, јасног става првог Члана 10.

Тако је нови закон о српском језику и писму из 2021. године (п)остао још неуставнији и сада још апсурднији од онога неуставног из 1991. године.

Ми у „Ћирилици“ делимично верујемо у „добру намеру“ председника Вучића који је иницирао и спровео усвајање 2021. године у Скупштини Србије новог закона о употреби српског језика и ћирилице у јавности, али нам је мало вероватно да он, као дипломирани правник с високом оценом, није читао уставну одредбу о српском језику и писму у Члану 10. Устава Србије, па нам није јасно како је убеђен да потпише нови закон о српском језику и писму који је апсолутно и сувише очигледно неуставан и апсурдан јер у њему грађани немају сви иста права и обавезе у службеној употреби ћириличког писма у писању српског језика.

(29. децембар 2022)

Драгољуб Збиљић, језикословац и оснивач Удружења „Ћирилица“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.